Mnogi od nas su ranjeni umetnici, kako nas Džulija naziva u njenoj knjizi ‘Put umetnika’ i to nas blokira da stavramo, izražavamo sebe i delimo sve ono što nam je na srcu i duši.
Ja sam jedna od njih.
U januaru 2022. sam pokrenula svoj prvi blog i bila sam presrećna. Ostvarila sam svoj prvi cilj koji je doašao iz mog srca. Želela sam da imam prostor na kojem ću deliti ono što pišem, a toliko volim da pišem. A zamislite tek koliko volim da pišem o stvarima koje VOLIM – koje me istinski interesuju, u kojima uživam, koje me rade.
Zamislite kakvo je to uživanje, a opet sam dozvolila da se to uživanje pretvori u patnju i moj najveći bol. Zamislite to.
Došla sam do toga da sam počela da mislim kako to nikoga ne zanima. Kako to nikome ne daje vrednost u životu. A zamislite da beskonačno dugo pišete i delite to a da to baš niko ne čita?
Osećala sam se kao da je to moja sudbina. Kao da sam Don Kihot. Da li sam potpuno van realnosti?
Mada, istina je da nije da baš nikoga nije zanimalo.
Uvek se našla po koja osoba. Moj tata, jedan momak kojem sam se dopadala, jedan momak kojeg sam slučajno upoznala u Španiji, a bilo je i nekoliko ljudi koji su me poznavali iz ‘pravog života’ – vau to je toliko veliko zapravo, uviđam sada.
Bila sam zahvalna i tada, ali sam donekle shvatala sve to prilično zdravo za gotovo, a onda sam doživela traumu.
Mojoj porodici se nije svidelo to što sam pisala i tada sam potpuno pala i stala.
Pa kako nisam želela da odustanem skroz od svog sna, odlučila sam da preusmerim svoj blog na engleski jezik. Napisala sam nekoliko tekstova, jedan čak i u kolaboraciji sa jednom osobom koju sam upoznala preko Instagrama i kako tek to gotovo niko nije čitao (osim onog momka kojeg sam slučajno upoznala u Španiji), opet sam stala.
Pa sam dve godine kasnije opet počela da pišem blog na srpskom sa puno entuzijazma, i opet gotovo niko nije čitao, osim mog oca i onog momka kojem sa se sviđala i opet sam pala duhom i stala.
A kočila me je u svemu tome i nejasnoća. Mada sam svesna da se jasnoća otkriva kroz sam put, tako da to realno nije bila najveća preprka. Već podrška.
Da, imala sam je od svog oca i tog momka, ali sam kontala da je to najpre zato što sam im draga.
Sve u svemu, i dalje sam tu. I dalje imam svoj blog. Iako se nalazi na sajtu koji je kreiran najpre da podrži moj profesionalni rad u web dizajnu.
Ali ja nisam samo web dizjaner. Ja sam mnogo više od toga. Kao i svako od nas.
Svi smo mi mnogo više od naših profesija, uloga, životne situacije, pozicija i našeg životnog iskustva.
U svima nama je sila koja stvara ovaj fasinantni Univerzum. Sila koja nas je stvorila i koja nas održava u životu. Možemo je nazvati Bogom, a možemo i prirodom ili životom. Kako god to rezonuje sa nama, neka nevidljiva inteligencija postoji. I meni je svest o njoj promenila život.
I istraživanje iste te sile me radi najviše od svega. Toliko volim da čitam o tome, da pričam o tome, da slušam o tome… ah. To je moja strast. To je moj poziv. To je moj bliss, kako Joseph Campbell kaže.
I na ovom blogu ću da pišem i o tome. I o web dizajnu, i o online poslovanju, i o ličnom rastu i o Bogu. Jer sve je to deo mene. Deo mog puta. Deo onoga što jesam. A super je što postoje kategorije, pa koga šta zanima. 🙂
Do tada, molim vas dozvolite sebi da se oporavite od svojih povreda na putu stvaranja ako je to ono kroz šta prolazite, i vratite se kreiranju. Vratite se sebi i svojoj duši.
Pitam se… jel stvarno sve što se desilo trebalo i moralo da se desi? Jel sam stavrno morala da prođem kroz sav ovaj bol ranjenog umetnika da bih sad opet iznova bila na nekakvom početku i pisala, sa nadom da ovaj put neću opet stati?
Mada sad zaista pišem sa više bola u k (izvinite me) oko toga hoće li se nekome svideti to što pišem i hoće li neko čitati. Pa me možda to i održi.
I znate šta? Sad bar mnogo više cenim i tu jednu osobu koja mi je rekla i koja će mi reći da joj je značilo da porčita moj blog i da joj se dopada ono što pišem.
Jer ni jedna, ni 101 osoba da mi to pošalje – nije merilo vrednosti toga ko sam kao ljudsko biće. Ne znam samo zašto sam dozvolila sebi da toliko patim zbog toga i da poverujem da moj glas, moji tekstovi i moj sadržaj nemaju vrednost i smisao. Možda da bih sad bila snažnija podrška drugima.
Kažu da u pogrešnoj sobi ljudi nikad neće videti tvoju vrednost. A ja sam predugo bila u pogrešnim sobama. Čekala sam da dobijem podršku od ljudi koji nisu videli moju dubinu i vrednost (ili ih nije bilo briga) i bazirala sam svoj osećaj vrednosti na tome. Nemoj i ti to da radiš sebi.
Ako prolaziš kroz slično iskustvo, podeli sa mnom ono što stvaraš, kreiraš i pišeš. Biću srećna da pročitam i kažem ti šta iskreno mislim o tome.
Pronađi sobu kojoj pripadaš. Zajednice ljudi sa kojima deliš vrednosti su blago.
Ostavi mi svoj mejl ispod, hajde da se okupljamo polako i da rastemo zajedno 🙂
S ljubavlju,
Ivana
